Zašto propadaju farme u Srbiji?

313
0
SHARE
Selo u Srbiji
Foto: preuzeto sa www.srpskacafe.com

Srbija je nekada imala ozbiljnu proizvodnju stoke po farmama, koje su bile raspoređene po celoj Srbiji. Danas su napuštene.

Poljoprivredni kombinati veliki giganti prvi su bili na udaru sankcija koje su nametnute Srbiji početkom 90-ih godina prošlog veka. To je bio početak sunovrata celokupne poljoprivredne proizvodnje koja evo i skoro 3 decenije od tada tavori i muči se.

Kormilo u proizvodnji preuzeli su neki veliki, drugi investitori koje interesuje samo profit i to je potpuno legitimno jer smo ušli gotovo preko noći u onu prvu i najsuroviju fazu kapitalizma. Jer u tome nema preskakanja stepenica, već kada se uđe u kapitalizam moraju da se preleže sve dečije bolesti i savladaju sve stepenice ka onom možda i najsurovijem obliku imperijlizmu, ali u kome ipak ima neke milosti za zaposlene. Ali vratimo se na poljoprivredu.

Naši farmeri već godinama pričaju istu priču i muče istu muku. Bez jasnog plana i strategije države nema ni napretka. Cene repromaterijala menjaju se iz godine u godinu, pre svega cena goriva, mineralnih đubriva, semena i zaštite dok je cena žive vage godinama nepromenjena. To je dobro za domaćeg kupca kome su odavno prazni džepovi, a za hranu mora da se nađe dok na globalnom nivou i sa aspekta izvoza opet ne valja jer se igraju igre oko otkupa i prodaje gde vladaju zakonitosti jačih i uspešnijih koji uvek nižu cenu mogu ispeglati na količini.

Ukoliko se vratimo na farme i kombinate kojih je nekada bilo, osnovna stvar je pronaći tržište i siguran plasman. To je možda i najteži deo posla jer potražnje svakako ima za mesom iz Srbije, ali ne i organizovanog otkupa.

Za domaće tržište alternativa je uvoz i o tome smo davno pisali, gde se uvozi meso sumnjivog porekla sa odavno ishabanim rokom trajanja dok se veterinarski inspektori kunu da se sve radi po zakonu i propisima. Sve u svemu, proizvodnje ipak ima, bikovi se tove, svinjogojstvo sporadično čas poraste čas se smanji, ovčarstvo gotovo da se i ne spominje, ali sve u svemu, sve je to po principu ko se kako snađe, a sasvim izvesno je da se naš seljak itekako snalazi jer ga je višedecenijska muka naterala na to. Međutim, da li je tako i u EU, kojoj sa toliko nade želimo da pristupimo?

U možda najbogatijoj zemlji EU Nemačkoj, verovali ili ne, poljoprivrednici imaju probleme. Za samo deset godina broj farmi u Nemačkoj se gotovo prepolovio. Sa druge strane, broj poljoprivrednih preduzeća se uvećao, ali je opao broj, potrebnih radnika za proizvodnju. Tako da sada u Nemačkoj polako nastaju pusta područja slična onima u Srbiji gde nastaju napuštene seoske kuće i nedostatak perspektive za unapređenje i razvoj lokalnog stanovništva.

Međutim, za razliku od Srbije, EU ulaže jako puno novca u poljoprivrednu proizvodnju tako da je podrška ruralnim područjima jedna od glavnih akcija. Ali problema svakako ima i oni se stalno uvećavaju, a samim tim bivaju nezadovoljni i poljoprivrednici.

Razlog tome jeste to što se i pored ulaganja velike količine novca u poljoprivredu činjenica je da se ta finansijska sredstva ne koriste dovoljno efikasno jer se ne sagledavaju sve teškoće sa kojima se farmeri suočavaju.

Eto tako je u EU i Nemačkoj gde recimo cene goriva ne variraju i gde je stabilan kurs evra i sve ostalo, pa opet ima problema. Čemu se onda mi nadamo?

 

Dipl. inž. polj. Goran Veljković