Foto: Tovna junad/Bolja Zemlja
- Reklama -
Slider

Uroš Davidović je rešio da pita Vladimira Popovića iz Azanje kako neko da bude uspešan u tovu junadi u Srbiji.

Vladimir Popović iz Azanje (foto: bolja zemlja)

Vladimir Popović godišnje tovi oko 30 junadi, što bi bio jedan kamion stoke i sasvim je logično da Uroš baš njega, kao srednjeg proizvođača pita KAKO ZARADITI NA TOVU JUNADI?

Odgovor je veoma prost – NIKAKO!

Vladimir se potrudio, kako zna i ume, da maksimalno smanji troškove tova.

Njegov trud je takav da niko ne može da kaže da, ono što radi nije najbolje i najefikasnije.

Da napomenemo da se Vladimir davne 1998. vratio sa suprugom iz Beograda u Azanju kako bi odgajao decu u zdravoj sredini i njegova borba u ovom začaranom krugu, kao i hiljade drugih, traje više od dve decenije.

On je svoj život uložio u pravljenje imanja i traženja načina da dostojanstveno živi od velikog truda i rada koji ulaže u njega.

Za početak on kupuje telad direktno od manjih proizvođača mleka i to najčešće staru 10 dana, ali nikako stariju od par nedelja i time ne samo da smanjuje troškove već dobija i zdraviju i kvalitetniju robu.

Kada neko pogleda njegove individualne boksove, pomislio bi da se bavi odgojom mlečnih krava, a ne tovom junadi. Objašnjenje za ovo je prosto, kada tovite 30 teladi godišnje, svako je dragoceno.

Telad prehranjuje veštačkim mlekom i tako ih od samog početka polako uči na koncentrovanu hranu. Daje im i seno, ali u malim količinama, samo kako bi podstakao razvoj buraga što je kasnije važno za varenje velikih količina kabaste i jeftinije hrane.

Telad obično odlučuje nakon dva meseca.

– To što ja radim je čista finansijska logika. Malo tele je jeftinije i kupujem isključivo sa farmi ili iz štala, a nikako od švercera. Tako radim iz više razloga, a glavni razlog je bolest. Kada odem kod čoveka vidim njegove životinje i eventualno mogu da vidim kravu koja je to tele otelila – kaže ovaj inteligentni čovek i dodaje:

– Na osnovu toga mogu da donesem zaključak kakvo će to tele biti kada odraste. Ovo će možda značiti ljudima, velika je razlika kada to malo tele ja tovim od početka i pravilnom prehranom omogućim da se pravilno razvije burag i navikne na kabastu hranu.

Malo tele simentalca je do skoro koštalo 350 evra, a sada je cena 300 evra.

Vladimir je objasnio i kojom logikom je vođen kada je prehrana u pitanju:

– Jako je dug period tova i meni je bitno da što manje novca potrošim. Neisplativo je ulagati u neke koncentrate. Ja se trudim, preko godine, da obezbedim što više jeftne hrane.

-Silaža je tu. Lucerka, seno, jećam, stočni grašak koji je jako dobar proteinski, ovas, ali je osnov svega kukuruz – objašnjava on.

-Ranije sam probao da sejem soju, ali ovaj teren nije pogodan za nju. Ona je izuzetno dobra proteinski tamo gde se isplati uzgajati je.

Očigledno je da Popović zna i šta radi, a i kako radi, jedino što ne zna je zašto radi.

Ono što se dešavalo sa malim i srednjim odgajivačima junadi u Srbiji je bilo jako loše. Možda bi se neko, ko ne zna, zapitao kakva je to razlika da li je cena 1,8 ili realnih 2 evra. Mnogi ne shvataju da je razlika u sami 10 evrocenti cene žive vage ono što određuje zaradu ili gubitak.

Popović ne krije da je razočaran situacijom i kaže:

– Ja stvarno ne mogu to da izvedem tačno. Znam koliko platim tele, koliko mi pojede veštačkog mleka u prahu i, eventualno koncentrata. Logika je ta što ja kroz to meso prodam svoj kukuruz, ječam, ovas, lucerku i te kulture. Eto, to je to. To je ta neka logika. Problem je što je period jako dug, minimum godinu, godinu i po dana. Evo ja sam sada stavio ovu teled i nemam pojma šta će i kako će biti.

-Ja ne znam kako da izvedem tu računicu i da vidim koliko zaradim od bika. Ne mogu da izračunam koliko ta životinja pojede.

Priznaje da ozbiljno razmišlja da ostavi sve i da ide u Sloveniju da vozi kamion.

-Imam troje dece i najviše bih voleo da ovde dolaze jednom godišnje u posetu i da se ne bave farmom, jer želim da im bude mnogo lakše i bolje u životu nego što je meni – surovo je iskren:

– Ne bih voleo da imaju ovakve muke i probleme. Da svaki dan razmišljaju kako će da plate račune.

Na pitanje da li bi voleo da se makar jedno dete vrati na selo on, ne krijući tugu odgovara:

-Ne, ne. Iskreno ne.

Kako smo uopšte došli u ovaj začarani krug da jedan otac, koji očigledno mnogo voli svoju decu želi da ih viđa samo jednom godišnje jer je svestan da je časni posao kojim se bavi velika muka i odricanje uz minimalnu zaradu, a nekada i bez zarade?

O tome bi moglo da se priča satima, ako ne i danima, jer se svašta promenilo od kada je Popović, u želji da odgaja decu u zdravoj sredini došao u Azanju i uložio celog sebe, život i trud, da napravi seosko domaćinstvo.

Ovaj inteligentni čovek je samo jedan od hiljade njih koji se takođe nalaze u tom začaranom krugu.

Država mora da razmišlja, iz strateških razloga, da sačuva manje i srednje proizvođače stoke, kao i manje klanice i zbog toga bi svu pažnju trebalo da usmeri ka njima.

Da li će nova uredba Vlade Srbije promeniti stvari?

Efetke uredbe ćemo svakako ubrzo svi videti.

Popović i na to pitanje ima interesantan odgovor, ali i pitanje koje budi sumnju.

Njemu su neke stvari vezane za uredbu nelogične i čudne i pogledajte na snimku ispod šta on kaže o svemu tome

Slider