,, Ja sam 1995. godine upisao fakultet. Kada sam upisao veterinarski fakultet, ja uvek to kažem, postojale su dve stolice u selu. Jedna stolica je bila za popa, a jedna za veterinara. Čini mi se da 2017. godine, kada se okrenem kao predsednik Udruženja veterinara velike prakse Srbije (UVVPS), ne postoji ta stolica za veterinara zato što se izgubila.” – izjavio je Bojan Blond, specijalista veterinarske medicine, za emisiju Bolja zemlja.


Veterinari nisu što su nekada bili, jer su prestali da “prodaju” znanje. Nakon šest godina školovanja veterinari bi po pravilu trebali da naplate svoje stečeno znanje. Ali to kod nas baš i nije tako. Pitanje je zašto?

Kada krenemo od naših stočara, oni prosto ne mogu da plate veterinare ili ne vide računicu u tome. Jer kada sve saberu i stave na papir, farmerima se više isplati da obolelu životinju eliminišu ili prodaju.

,, Naši stočari danas, nažalost, ne znaju koliki su inputi proizvodnje. I, nažalost naši farmeri danas žive od subvencija, a ne od proizvodnje mleka.” – istakao je Blond, uz obrazloženje da time dovodimo u pitanje celu održivu stočarsku proizvodnju.

U čemu se ogleda problem veterinarske prakse?

Prema Blondu osnovni problem se ogleda u neodrživoj stočarskoj proizvodnji, a koja treba da se razvija. Da bi neko bio održiv kao farmer on mora imati 22 litara muzni prosek mleka. Dok je prosek mleka u nekim delovima Srbije ispod 10 litara. Takođe, kako navodi Blond, mora postojati servis period između 90 i 150 dana, u zavisnosti da li je reč o velikim farmama ili malim gazdinstvima.

A u svrhu razvitka stočarske proizvodnje, neophodno je informisati stočare o tome koji su to periodi laktacije kod životinje, kada oni mogu više mleka da pomuzu. Kao i tome da se tele rađa potpuno bez imuniteta, o čemu svaki stočar mora voditi računa.

Onda kada se razvije stočarska proizvodnja, tada će se i govoriti o višem položaju i dostojanstvu naših veterinara.