Štetnosti MONOKULTURA i divlje vrste u službi agrara

0
njive
Monokulture nepoželjne za održavanja plodnosti zemljišta i divljih vrsta, foto J. El Omari

Intenzivna poljoprivredna proizvodnja kroz veću zastupljenost monokultura, može biti problematična za divlji živi svet; ptice, glodare, lisice. Ove životinje uz divlje svinje i srne, mnogi poljoprivrednici smatraju štetočinama, međutim, na koji način možemo njihovo prisustvo da tumačimo kao korisno, a ne štetno, objasnili su nam ornitolog Ivan Medenica i inženjer poljoprivrede dr Slađana Škobić iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije.

„Dugoročno posmatrano, proizvodnja monokultura nije poželjna sa aspekta očuvanja zemljišta, prirodnog resursa. Monokulturna proizvodnja iscrpljuje zemljište, degradira njegov  kvalitet i pogoduje razvoju prouzrokivača bolesti, štetočina i korova. Posmatrano sa aspekta prirodnih staništa i vrsta ogranizmi koji su prvi na udaru u monokulturama su: korovske biljke među kojima su mnoge retke i lekovite, insekti, glodari, razne vrste crva, mrava, ali i mikrofaune koji dodatno usitnjavaju zemljište i potpomažu kruženju materija kroz sistem, ptice kao regulatori brojnosti insekata i grabljivice poput orlova, šakala i lisica koji se na ovim površinama najčešće truju“, kažu sagovornici Bolje zemlje.

Kontrola populacije glodara

Ptice grabljivice su prirodni regulatori štetočina i najjeftinije rešenje za poljoprivredne proizvođače u smislu zaštite useva od glodara.

„Sa aspekta čoveka, uloga svih grabljivica je pozitivna jer ona nije u koliziji sa interesom čoveka, tj. prisustvo grabljivica može samo pozitivno da utiče na produktivnost agrarne površine kroz kontrolu populacije glodara. To važi kako za sve ptice grabljivice, tako važi i za grabljivice iz grupe sisara“.

Ne uništavajte prirodne živice između parcela!

Mnogo veći problem od sadnje monokultura je uništavanje prirodnih međica ukupnjavanjem poseda, gde su prvobitno bili žbunovi, drvoredi i živice. Upravo manje parcele sa raznovrsnom poljoprivrednom proizvodnjom, možda povećavaju troškove, ali osiguravaju agrobiocenozu, gde svaki organizam ima svoje ‘radno mesto’ u njemu.

„Parcelisanost agrarnih površina, održavana koridorima od žbunova ili drveća, predstavlja na neki način utočišta divljim vrstama, jer sve van toga je front na kome se organizmi bore za opstanak. Ekologija vrsta na staništima oko i unutar poljoprivrednih površina nije prava linija, već je složen mehanizam povratnih sprega, gde jedan od činioca može izazvati kaskadu nepredvidivih događaja i apsolutno urušiti ceo sistem“, ukazuju iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije.

Sa raznovrsnim biljnim i životinjskim vrstama, priroda će sama brinuti o sebi

Posebno narušavanje čitavog sistema mogu učiniti strane invanzivne vrste jer nemaju prirodnih neprijatelja. Zbog toga je važno raditi na održivosti poljoprivredne proizvodnje.

„Svakako pored uloge u održavanju biodiverziteta, kroz postojanje diverziteta mikro staništa koji su dom raznim organizmima, a opet u zavisnosti od njihovih specifičnih ekološki potreba, postojanjem živica i šumaraka, održava se i autohtoni živi svet koji se svim kapacitetima suprotstavlja invaziji drugih organizama koji pretenduju da zauzmu njihovo stanište. Kada se taj početni uslov zadovolji, priroda može sama o sebi brinuti, a ukoliko bude bilo potrebe za intervencijama, one će u tom kontekstu biti dosta manje zahtevne“.

 

Julijana El Omari