Srpski opanak svetski hit: Stranci plaćaju i do 15.000 dinara za kožni opanak, koji je kod nas već odavno pao u zaborav

198
0
SHARE
Ručna izrada opanka od tri vrste štavljene kože
Ručna izrada opanka od tri vrste štavljene kože Foto: Zoran Slepčević

Iako svet ume da prepozna šarm srpske tradicije, posebno kada je reč o srbijanskom opanku, ovaj simpatični modni detalj koji potiče iz X veka, kod nas je još samo deo kulturno-umetničkih društava i suvenirnica.

Nije opanak bio deo tradicije samo srpskog naroda, već se nosio i u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Albaniji, Bugarskoj i Rumuniji, ali i u Rusiji, Moldaviji i Ukrajini.

Zbog svoje duge i interesantne istorije, opanak je izložen i u kanadskom Muzeju obuće, dok se u Srbiji opančarstvo gasi i jenjava zbog male potražnje, ali i tehničkih nemogućnosti koje se tiču same proizvodnje.

Miroslavljevo kožno “jevanđelje”

Ručna izrada opanaka od tri vrste štavljene kože izrađuje toliko malo majstora da se mogu nabrojati na prste, dok je dvadesetprvi vek doneo nova interesovanja za tzv. Tigrovom verzijom gumenjaka i to u raznim bojama. Modernizacija opanka nije istrebila do kraja one koji se još uvek bore da opstanu i prenesu posao na nove generacije.

Jedan od retkih opančara u Šumadiji, Miroslav Pavlović
Jedan od retkih opančara u Šumadiji, Miroslav Pavlović

Tako još uvek među nama postoje i oni koji tradiciju čuvaju u njenom izvornom obliku, ručnoj izradi i baš onako kako su to radili naši preci.

Jednog takvog vrednog i upornog čuvara opančarstva i majstora svog zanata Miroslava Pavlovića pronašli smo u selu Kloka na obroncima Topole.

Miroslav je ovaj zanat nasledio od oca, a ovaj od svog i tako su generacije Pavlovića zapravo postale ne samo vrsni opančari, već i zaslužni za očuvanje originalne izrade srpskog opanka.

Umetnost kreiranja

Iako posao kojim se bavi spada u one koji polako izumiru, Miroslav je istrajan jer voli svoj posao, pa je tu ljubav preneo i na svog sina.

Jedan je od retkih žitelja seoske sredine koji je poljoprivrednu proizvodnju sveo na minimum i samo za svoje potrebe, a glavni izvor prihoda koncipirao na ručnoj izradi opanaka.

Međutim, nije baš lako opstati sa cenom, posebno kada je sve više kopija, ali i neadekvatnih sirovina koje stižu iz Kine i drugih dalekoistočnih zemalja.

Opanci koje proizvodim su skoro 100% ručne izrade- od sečenja, lepljenja do opšivanja. Samo mali deo radim mašinski, pa je zato važno da imam kvalitetnu kožu. Dobra koža je lakša za obradu i mnogo udobnija za nošenje. “– kaže Miroslav.

Opanak mora da preživi povećano habanje i pritisak usled igranja i virtuoznih okreta folkloraša, pri čemu gazni deo mora da izdrži izuzetno jak pritisak, a da istovremeno stopalo i listove drži fiksiranim”

Odgovornost je velika, a za materijale moram da se snalazim”-kaže opančar iz topolskog okruga i dodaje:

Daleko od toga da se ne može zaraditi i pristojno živeti od ovog posla, posebno kada stigne velika porudžbina iz KUD-a. Onda se radi danonoćno. Osim KUD-ova, veliki potrošači su i turističke organizacije koje kao suvenir rado daruju baš opanke iz Srbije. “

Srpski opanak inspiracija svetskim dizajnerima

Iako je skoro jedini opančar u Šumadiji, Miroslav ne odustaje i kaže da će raditi dokle god bude mogao. Sin ga prati i još uvek uči. Vremenom će i on savladati ceo proces proizvodnje, pa će nastaviti porodični posao. Nije samo opanak deo kulture koja izumire. Zato su važni ljudi koji još uvek imaju volju i želju da sačuvaju deo srpskog nasleđa.

Pored ktitora kulturnog nasleđa iz srca Srbije, ohrabruje i činjenica da su opanci, kao umetničko delo, postali izazov mnogim svetski poznatim modnim dizajnerima koji traže dobre majstore, potrebne za izradu na desetine pari restilizovanih opanaka.

Miroslav tu zadovoljno trlja ruke. Pavlovići rade gotovo ćuteći, spretno i fokusirano, jer rokovi koji su postavljeni uvek se ispoštuju. 

Piše: Goran Veljković