- Reklama -
Slider

Uz velike probleme sa kojima se decenijama suočavaju srednji i mali odgajivači svinja i živine, uvek je u društvu postojao sloj ljudi koji ovu stoku gaje za potrebe svoje porodice, a ne za prodaju. Nekad se ovakav vid proizvodnje u “domaćoj režiji” objašnjavao uštedom, jer nije potrebno kupovati meso u prodavnici.

Ovo je razlog niske cene prasadi i tovljenika!

Svinja, tvrdili su odgajivači, jede sve što ostane od ručka porodice; pomije, kukuruz sa vlasnikove njive, ječam, a koncentrat nije ni “pomirisala”. Koka takođe kljuca svako zrnevlje kojim je vlasnici hrane, pojede i stari hleb preostao od obroka, a mnogi još pamte babe koje su hranile kokoške zelenišem, zrnevljem od “zelene metle” koja raste u bašti, lišćem od šargarepe (koje se inače baca) uz obavezno dodavanje nekoliko kašika sitne crvene paprike, da žumance bude crveno.

Pod pretpostavkom da verujemo u ekološku bajku.

Ni za svinju, a ni za nas

U stvarnosti, svinja se hrani koncentratom i kukuruznom prekrupom, kod kuće kao i na farmi. Upravo u godini korone mnoga domaćinstva su odustala od te svinje iz svinjca iza kuće. Kažu – ne isplati se.

Kako?

Zar meso od životinje iz sopstvenog dvorišta ne bi bilo spas za najsiromašnije u društvu, nezaposlene i starije?

Ne bi, jer trošak ishrane svinje, dok ne dostigne 100 – 120 kilograma, kad se obično kolje, premašuje uštedu kupovine mesa u tržnom centru. Džak koncentrata od 25 kilograma staje od 2.500 dinara naviše, a svinja, za oko šest meseci koliko je potrebno da se utovi, pojede mnogo “džakova”.

Pčelinjak u decembru: Na ovo treba obratiti pažnju!

Proces tovljenja ne može nikako da se skrati niti da se ubrza. Prihodi potencijalnih odgajivača su ili mali ili ih nema, tako da je nabavka džaka koncentrata povod za mnoge probleme naročito kod starijeg stanovništva koje je celog života gajilo po nekoliko svinja u dvorištu porodične kuće. Sad “ispada” da je svinja “pojela” platu ili penziju. Ostaci od ručka kao hrana za svinju – ne dolaze u obzir ni za prihranu, a kamoli za tovljenje, pošto prosečna porodica u Srbiji ima do tri člana, a broj staračkih i samačkih domaćinstava raste.

Svinjac treba ozidati, ako nije nasleđen zajedno sa kućom pokojnog oca ili dede, zamalterisati, izbetonirati, a to je ulaganje koje sve više ljudi ne može da priušti. Životinji treba ponekad pomoć veterinara, što takođe košta. Svinjac se čisti, svinje se hrane tri puta dnevno najmanje, a i to traži vreme i snagu, rad je svakako besplatan. I ako sve dobro prođe i svinja bude “smeštena” u zamrzivač, kobasice ili sušaru, što deluje kao primamljiva opcija – šta ako porodici bude isključena struja ili uručena tužba za neki drugi neplaćen račun? Mesom iz zamzivača još niko se nije odbranio od izvršitelja.

Prepelica malo jede, a daje dosta! Potražnja za jajima samo u Srbiji 10 puta skočila!

Ni za papak u pasulju

Ista stvar važi i za kokošinjac: živina jede koncentrat, džak od 10 kilograma staje od 600 dinara i naviše, zavisi od proizvođača, neophodno je redovno hranjenje i održavanje, a na mali broj koka to je veće ulaganje od uštede. Briga o životinjama oduzima i dosta vremena potrebnog za traženje posla.

Živina uvek može da oboli i ugine, a to je šteta koju malo koja porodica može sebi da dozvoli u vremenu kad su samo troškovi izvesni. Zato je prazan svinjac ili kokošinjac sve češći prizor. Za retke prilike, obično za slavlja i praznike, ljudi kupuju meso u tržnom centru, bez obzira na sve priče, tačne ili preterane, o nekvalitetnim namirnicama iz uvoza. Najsiromašniji u društvu, nezaposleni i najstariji, u stvari sve ređe i jedu meso. Nekad nemaju ni za papak u pasulju.

Izvor: Agroklub

Slider