Proizvodnja povrća u Turskoj u stalnom razvitku!

208
0
SHARE
sajam u Antaliji
sajam u Antaliji

Kako se Turci snalaze, pa postaju jedna od vodećih zemalja u proizvodnji povrća?

U Turskoj postoji nekoliko velikih udruženja poljoprivrednika. Jedno od najvećih je udruženje povrtara, koji se isključivo bave proizvodnjom u zaštićenom prostoru. Turska ima idealne klimatske uslove koje je iskoristila za proizvodnju povrća, tako da tokom cele godine može da izvozi.

U Turskoj je registrovano 600. 000 plastenika u kojima se osim osnovnih povrtarskih kultura paprike, paradajza i krastavca gaje čak i banane!!! Međutim, kako je konkurencija sve veća, neki proizvođači koji su u udruženjima, u hodu se preorijentišu na drugu proizvodnju, tako da osim banana dosta se ulaže u proizvodnju stalnorađajućih jagoda, kojih u ovom periodu u Turskoj ima u istoj količini kao što ih kod nas ima u maju.

tursko povrće na sajmu u Antaliji
tursko povrće na sajmu u Antaliji

Međutim, zanimljiv je podatak da zemlje koje su bogatsvo stekle proizvodnjom i eksploatacijom nafte i gasa sada izazov vide u poljoprivredi, pa su počeli da ulažu u poljoprivredu u Turskoj, naročito usled globalnog zagrevanja, pa se i cela industrijska proizvodnja polako prilagođava poljoprivredi. Danas postoji čak 32 kompanije koje se bave proizvodnjom kompletne opreme za plasteničku proizvodnju, po sisitemu ključ u ruke. Sedište tih kompanija je u Turskoj, ali tehnologiju izvoze i to mahom u komšijske zemlje. Ono što je važno jeste da je Turska tehnologija znatno jeftinija od konkurencije, a nudi apsolutno isto. Kada je proizvodnja plastenika u pitanju i izvoz tehnologije, Turska ima za cilj da se apsolutno sve komponente za proizvodnju mogu pronaći u Turskoj, jer je cilj da se izveze Turska tehnologija.

Ono što je nedostatak kada je proizvodnja povrća u pitanju je to što od postojećih 600. 000 plastenika svega 3% otpada na profesionalne, što je mali procenat za tako veliku zemlju, pa se poslednjih godina dosta ulaže u podizanje upravo savremenih profesionalnih plastenika i staklenika.

Još jedan problem sa kojim se Turska nosi već duže vreme jeste stalno prisutna inflacija i rast troškova što se značajno odražava na dobit. Vrednost lire je opala, pa povrtari koji nemaju para za ulaganje i obnavljanje svojih plastenika daju ih udruženjima koji im pomažu da se oporave.

Još jedan problem je visokokvalifikovana radna snaga, jer sve veći broj stručnjaka, inžinjera poljoprivrede odlazi u druge zamlje na rad, pa je Turska primorana da uvozi stručnjake i sve više se sarađuje sa univerzitetima kako bi studentima omogućili praksu i kasnije zaposlenje.

Ali i ovde se stalno menaju zakoni i regulative, pa nikako da se uspe u guranju bar jednog započetog programa, jer se u sred posla često donese nova odluka i novi propis koji je u suprotnosti sa već donešenim. Svaki novi ministar donosi svoje nove izmene zakona i propise što značajno koči napredak. Tako da se i ovde zamera ministru što nije više okrenut proizvodnji umesto politici.

turski paradajz na sajmu
turski paradajz na sajmu

Dakle, zaključak je da se gotovo svuda nameću isti problemi. Razlika je što se negde rešavaju brže i uspešnije, a negde ne. Ali, moramo da prihvatimo činjenicu da Turska postaje svetska velesila u agraru jer se trudi da zavlada u gotovo svim granama poljoprivrede. Puno ulaže u proizvodnju semena o čemu možete čitati već sutra.

 

Dipl. inž. polj. Goran Veljković