Foto: boljazemlja

Ekipa emisije “Bolja zemlja” posetila je Novaka Paunovića iz sela Lozovika u opštini Velika Plana. Sa njim je Uroš Davidović razgovarao o svim razlikama između direktne prodaje i prodaje nakupcima.

Novak Paunović (Foto: boljazemlja)

Novak obrađuje 12 hektara zemlje od kojih su 3 pod povrćem i slobodno se može reći da je on od one izumiruće sorte starovremenskih povrtlara, baš onakvih kakvim ih ljudi zamišljaju kada kupuju voće na pijacama.

On ne poseduje vrhunsku tehnologiju, niti neke specijalne i hibridne sorte povrća, niti posebne načine uzgajanja, a ne koristi ni nova đubriva, niti nove pesticide. On se povrtlarstvom bavi na isti način na koji su se bavili i njegov otac i deda i na onaj isti način na koji su se bavile generacije pre njih.

Zatekli smo ga, a gde bi drugo, u poslu, dok je zalivao kupus.

Kupus Novaka Paunovića (Foto: boljazemlja)

Retka su mesta na planeti gde povrtlari mogu da zalivaju povrće vodom koja je i za piće, a upravo je takav slučaj kod Novaka Paunovića. Sa 5 metara dubine, starom “Rakovicom” on pumpa vodu kojom zaliva kupus i mi smo stali da se osvežimo i pili vodu koja je kvalitetnija nego voda iz mnogih vodovoda u gradovima.

Novak Paunović koristi mahom stajsko đubrivo, jedino za kupus koristi malo azotnog đubriva, prska minimalno i to sredstvima kratke karence, a sorte koje koristi su stare sorte, neki bi čak rekli i zastarele, ali sve to je relativno. Mnogi ne shvataju da se količina prinosa, veličina ploda i dugotrajnost ne mogu dobiti, a da ostane isti kvalitet, a naročito ukus povrća.

U tome je razlika između njega, kao tradicionalnog povrtlara, koji sve proizvodi i lično prodaje kupcima koje zna i onih modernih, profesionalnih povrtlara, koji proizvode za velike trgovinske lance. Novak zna da će kupac opet doći kod njega samo ako je roba kvalitetna i dobra i Novak ima nešto što se zove lična odgovornost.

Kako sam kaže:

– Ja moju robu smem da prodam tebi i da slobodno probaš tu da je zdrava, a onaj kada je da drugom, po meni to znači da ne sme sam da je proda, čim je daje nakupcu.

-Znači ja za moju robu mogu da garantujem da je i ja jedem u  svako doba dana i noći i da mi ništa ne fali. Ako bih davao nakupcu ja bih mogao danas da ga prskam i sutra da prodam i da me bude briga šta će da bude. Kada ja prodam ja lično garantujem za tebe, za tvoju decu, da je to dobro isto kao i za moju decu.

Potom je otkrio interesantan podatak:

– Ja sve moje mušterije znam. Znaju me svi koji kupuju od mene na pijacama u Beogradu. Znaju mene, znaju moju decu, a znam i ja njihovu.

Objašnjava i razloge zbog kojih se odlučio na direktnu prodaju:

– Ako prodam nakupcu on onda od mene kupi jeftinije i prodaje dva i tri puta skuplje, a drugi razlog je što volim da se družim sa ljudima i znam ih lično.

-Bude tu i zabavnih situacija, kao što je ona kako Arapi testiraju da li je dobra paprika koju prodajem – govori on kroz smeh.

Svi smo svesni da se nikada neće ukinuti hipermarketi, hibridne i neukusne sorte raznog povrća i da su ovi “starovremenski”, tradicionalni povrtlari u sve većem problemu da nađu tržište. Čak i sam Paunović tvrdi ono na šta mi upozoravamo godinama, da uskoro neće biti pravih povrtlara na pijacama.

Svi se sećamo priče o Raši koji je završio u zatvoru zato što je prodavao sopstveni kupus. Gde nastaje problem? Svako može da registruje gazdinstvo, zakupi neku parcelu zemlje i onda prijavi da na njoj radi povrće. Posle toga niko više ne proverava da li je to tačno ili nije i da li se ta zemlja obrađuje.

Kada gazdinstvo dobije tezgu na pijaci onda tu može da prodaje sve, od albanskog paradajza do grčkih nektarina, a kupci su ubeđeni da kupovinom od njih podržavaju domaću proizvodnju i da kupuju od domaćih poljoprivrednika, a istina je da je to roba kao sa kvantaša – možda nije loša, ali nije domaća, ili barem nije sve domaće i od domaćih proizvođaća.

Problem je i to što su pojedini nakupci primorani da to rade jer je zakup tezgi veliki i plaćaju ga cele godine pa prosto ne mogu da prodaju samo domaće.

Svi povrtlari sa kojima smo razgovarali se slažu u tome da nakupci treba da postoje i da ljudi rade svoj posao, ali da država mora da nađe metode i načine da i autentičnim seljacima omogući pristup pijacama u svim većim gradovima.

O svemu tome, Novakovim razmišljanjima o budućnosti tradicionalnih poljoprivrednika, ali i interesantnu anegdotu o tome kako Arapi testiraju da li je paprika dobra, možete pogledati na snimku ispod