Njihov čips od jabuke svi obožavaju: Ljubomir i Slavica ostali bez posla pa krenuli da suše voće

Sušena kruška, breskva, dunja, kajsija, jabuka, bundeva, pa čak i cvekla polako postaju omiljene poslastice najmlađih.

132
0
SHARE
Foto: Pixabay

Ljubomir i Slavica Janković iz Vlaškog Polja kod Mladenovca pre osam godina ostali su bez posla, ali nisu želeli da odustanu, već su uzeli stvar u svoje ruke i krenuli da suše voće. Kupili su sušaru od 200 kilograma i svakoga dana učili sve što im je bilo potrebno kako bi na kvalitetan način osušili voće.

“Krenuli smo slučajno, ostali smo bez posla i videli smo na pijaci da se suvo voće dobro prodaje. Nismo ništa znali o suvom voću, edukovali smo se i pre tih sedam, osam godina, a edukujemo se i dan danas. Kao i većina, prve godine smo krenuli da sušimo šljivu, a onda smo rešili da proširimo ponudu, pa su došle i jabuke na red, tačnije čips od jabuke, koji je postao popularan među kupcima”, kaže Ljubomir za Bolju zemlju.

Danas u ponudi imaju sušene kruške, dunje, breskve, kajsije, bundeve, a krenuli su da prave i sušenu cveklu koju izvoze u Makedoniju.

“Supruga i ja radimo sve sami, ima dosta posla, ali se trudimo da svake godine uvedemo nešto novo u našu ponudu i za sada nam dobro ide. Važno nam je da našim proizvodima prvenstveno budemo mi zadovoljni, da budu vrhunskog kvaliteta, jer zašto bismo nešto što nije kvalitetno prodavali drugima. Dosta ljudi nam dolazi na Vidikovačku pijacu gde imamo tezgu i po njihovim reakcijama znamo da smo na dobrom putu”, iskren je naš sagovornik.

Foto: Sušara Janković/Privatna arhiva

Suše voće bez dodataka

On dodaje da najveća potražnja za sušenom jabukom u obliku čipsa. Kako kaže, njihova draž je u tome što su hrskavi i deca ih obožavaju.

“Mi sušimo voće na malo drugačiji način. Ne stavljamo šećer, a recimo u šljuvu stavimo samo malo konzervansa, tako da sušeno voće ima isti ukus kao kada biste jeli sveže, u njemu ostaju sve nutritivne vrednosti i vitamini”, ističe Ljubomir.

Naš sagovornik napominje da je važno da komadi voća budu iste veličine kako bi se u sušari podjednako sušili.

Foto: Sušara Janković/Privatna arhiva

“Sušimo ih na 60, 65 stepeni, ali svaka voćka ima svoje vreme sušenja. Ako su parčići manji i tanji, naravno da je vreme sušenja kraće, dok se recimo kruška i breskva suše po 11, 12 sati. Zato je nama ova manja sušara dobra, jer možemo da proveravamo i kontrolišemo temperaturu, dok je u većim sušarama to malo teže”, objašnjava Janković.

Voće se pre sušenja dobro opere, ali kako tvrdi naš sagovornik, ne mora da se ljušti.

“Onda ide sečenje, iz jabuke, kruške vadimo semenu lozu, a breske, kasnije one koščice. Supruga i ja sve to radimo ručno, pa ti procesi kod nas duže traju. Nakon sušenja, voće odlažemo u kantice sa poklopcima, kako ne bi padala prašina, a tako se zadržava njihova vlažnost”, objašnjava Ljubomir i napominje da je rok trajanja sušenog voća i do godinu dana.

Prema njegovim rečima, problem bude na leto kada su visoke temperature, pa tada voće čuvaju u hladnjači.

Foto: Sušara Janković/Privatna arhiva

Sinu da ostave posao

Ljubomir i Slavica imaju svoje zasade voća, ali kako kažu veliki problem im pravi mraz, pa onda u 3,4 godine imaju po jednu berbu.

“Neko voće je naše, ali najčešće otkupljujemo od komšija iz našeg sela, ali i susednih.Za sušeno voće ne treba vam ona prva glasa, već druga, da ne bude previše veliko, nego neke srednje veličine”, objašnjava Janković.

Jankovići se trude da svake godine naprave nešto novo i uvrste u svoju ponudu, a sve to rade kako bi devetogodišnjem sinu Pavlu obezbedili budućnost i razvili posao koji bi on mogao da preuzme.