Mlad i uspešan proizvođač ukrasne živine – RETKI SU POSVEĆENI!

0
ukrasna koka
Za uzgoj ukrasnih koka koje imaju i ekonomski značaj, potrebna je ljubav! foto A. Antonijević

Deo mnogih gazdinstava koja se danas bave seoskim turizmom predstavljaju mini zoo vrtovi sa retkim i neobičnim rasama životinja, ali najviše raznolike ukrasne živine. Tek poneko individualno domaćinstvo ima među svojom živinom i neku ukrasnu kokicu, ali i takvih je sve manje, što baš ne odgovara uzgajivačima ukrasne živine. Jedan od njih, koji uprkos trenutnim okolnostima, nastavlja vredan rad svog oca, čiji je uzgoj bio pre nekoliko godina i tema emisije Bolja zemlja, jeste Aleksandar Antonijević iz sela Veliko Krčmare između Rače i Kragujevca.

„Od kako znam za sebe, a imam 26 godina, pored oca sam radio ovo, sad kad je on preminuo, ja sam nastavio to da radim i tako će da bude. U mom selu, samo 10 odsto od onih koji su se intenzivno bavili poljoprivredom je nastavilo da radi. Od tih 10 odsto, samo jedan odsto proizvođača bi počeo da se bavi ukrasnom živinom. Ja to hoću da radim i da bude kvalitetno“, kaže Aleksandar za Bolju zemlju.

Svaka vrsta ima svoje uslove

vijandota
Nekada je imao i paunove, a sada vijandote, fazane, papagaje, foto A. Antonijević

Aleksandar sada gaji italijanske srebrne i zlatne koke, srebrne vijandote, fazane, crne, bele i sive turske pevače, japanske svilene, holandske beloćubaste, pa i papagaje. Svaka vrsta je posebno lepa za sebe, ali svaka zahteva i posebnu negu, pa tako ovaj posao nije nimalo lak.

„Velike su razlike u brizi i nežnosti, što je veća rasa, nežnija je i dosta više pažnje traži. Holandska beloćubasta je dosta nežna i traži uslove, dok italijanka traži skromnije uslove, ali ona je jedna od najboljih nosilja koje sam video, a da su puštene. Može da nosi do 320 jaja godišnje, ali u slobodnom ispustu. To su prava prirodna domaća jaja, ali nema ko…!“

Lečenje prirodnim čajevima

Nema ko da uzgaja ove prelepe ptice, ističe naš sagovornik, najvećim je problem u ovoj proizvodnji ptica, koje se ne odlikuju samo ukrasnim perijem već i ekonomskim značajem. Međutim, velike su zablude u vezi sa uzgojem ove živine, počevši od ishrane, izvođenja i samog održavanja.

„Nega od izvođenja do nege odraslih koka je vrlo zahtevna, tu je higijena, vakcinacija, vitamini, da bi to bilo kako treba, a bez toga – teško! Ja se trudim da sve bude u nekom prirodnom svojstvu, kao što su čajevi iz prirode. Kao mali sam sa babom često brao lekovito bilje, nešto što retko ko od mlađih ljudi zna danas. Recimo, papagaji su počeli da imaju proliv i nismo mogli da ga zaustavimo nikakvim lekovima, jedan čovek je rekao mom ocu od čega da skuva čaj i posle pijenja tog čaja, više nisu imali tih problema“, kaže Aleksandar.

Svaki uzrast zahteva posebnu ishranu

turski pevač
Aleksandar danas uzgaja crnog, belog i sivog turskog pevača, foto A. Antonijević

Svoje ukrasne koke u početku hrani koncentratom zbog razvića i kako bi genetski potencijal došao do izražaja, onda prelazi na prirodnu hranu ubacivanjem soje, kukuruza i drugih biljnih kultura koje sam proizvodi. Kada počnu da nose, ubacuju se premiksi blažih varijanti koje sam pravi jer u kupovnim je otkrio materiju koja ne odgovara kokama nosiljama. Još jedna zabluda je u vezi sa izvođenjem – nije inkubator uvek pouzdan, niti dobar za svaku vrstu.

„Imam inkubator i izvodim pod kokošku. Paunove je gotovo nemoguće izvesti uz pomoć inkubatora, pa je najbolje prirodnim putem. U inkobatoru se postiže temperatura za sat vremena, a prirodno do 24 sata, pokazalo se, zato da je bolje prirodno, jer je inkubator samo imitacija prirodnog načina“.

Uložite ljubav i posvećenost

Međutim, ne bi Aleksandar sve ovo znao da se nije ceo život, uz oca, bavio ovim. Ipak, kaže da za ovaj izazovan, ali uspešan uzgoj ukrasne živine je najpre potrebna ljubav i velika posvećenost radu, koja se nažalost danas retko sreće kod proizvođača.

„Sama ljubav prema uzgoju ukrasne živine je izazov, vi stremite ka tome da to bude što bolje i što kvalitetnije. Kad vi vidite lep primerak te gajene vrste, vas to tera da radite još bolje. Međutim, to privlači pažnju deci i gradskim ljudima, na primer u okviru kompleksa etno sela, ali održavanje je malo komplikovanije, i to je ono što nas muči – neće niko da radi“, zaključuje sagovornik Bolje zemlje.

 

Julijana El Omari