Piše: Redakcija BZ
#odgovornonovinarstvo

Kao što smo već najavili, informacije o pandemiji, koja je proglašena na svetskom nivou, zahtevaju posebnu pažnju i važno je birati izvor informacija. Ono što već znamo o virusima je da su deo ekosistema Planete. Ima ih na stotine hiljada vrsta, stalno se menjaju, mutiraju i daleko su otporniji i prilagodljiviji od ljudi.

Virusi su paraziti koji zavise od domaćina i kače se za one koji su pogodni, imaju slab ili oslabljen imunitet. Različiti virusi imaju različit vremenski period inkubacije i različito se manifestuju kod domaćina.

Zaključak svih virusologa, epidemiologa, mikrobiologa, imunologa i ostalih relevantnih specijalista je isti. Kažu da je naš zadatak da im uskratimo mesto za život i opstanak, a to je naše telo. Jedini način je izolacija do poslednjeg zaraženog.

Epidemiolog Zoran Radovanović, penzionisani profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, u intervjuu koji je dao za Radio Slobodna Evropa, kaže da se svi lekari nadaju da će epidemija jenjavati sa dolaskom toplog vremena, ali da se na to ne mogu polagati sve nade.

Postoje četiri korona virusa koji dovode do nazeba. To je, znači, najlakša zarazna bolest, nema temperature, curi nos, laka gušobolja. Dva od njih dovode samo do takve kliničke slike, druga dva ponekad mogu da se spuste na niže disajne puteve i naprave upalu pluća.

Pored njih, u ovom veku, javila su se još tri korona virusa. Jedan je SARS. Pojavio se 2002, a od 2004. ga nema. Smrtnost je bila oko deset odsto. Potom je došlo do epidemije MERS-a 2012. godine, odnosno bliskoistočnog respiratornog sindroma. Njega još uvek ima ponegde i tu je smrtnost znatno viša, čak od 35 do 37 odsto.


Profesor Radovanović ističe da, za sada, ne možemo predvideti kretanje koronavirusa, zato što još nemamo dovoljno informacija. O nadama da će toplo vreme doneti usporavanje pandemije, profesor kaže:

– Po analogiji sa gripom, toplo vreme koje dolazi trebalo da bi doprinese smanjenju razmera bolesti. To se obično dešava sa respiratornim bolestima koje imaju sezonski tok. Međutim, ako je bolest nova kao ova i ne postoji kolektivni imunitet, onda može da potraje i duže. Na primer, epidemija SARS-a na severnoj hemisferi razvukla se do jula.

Simptomatično je i to da su nam gotovo sve zarazne bolesti dolazile iz Azije. Gotovo svi opasni virusi potekli su sa istog mesta na planeti, a evo i zašto je to tako:

Sve pandemije gripa kretale su iz jugoistočne Azije. Tamo, na malom prostranstvu, žive poljoprivrednici u malom dvorištu, sa puno ljudi. Tu su u blizini živina i svinje. Virus gripa ne može da pređe sa ptice na čoveka direktno, osim ptičijeg gripa.

Svinja je univerzalni primalac. Kada se ona zarazi ptičijim i čovečijim gripom u isto vreme, oni se spoje i napravi se mali Frankeštajn, novi virus, prema kome niko nema otpornost i on pravi pandemiju.

– Pre svinjskog gripa, koji je bio izuzetak jer je došao iz Meksika, imali smo hongkongški grip, pa azijski. Sve je to došlo iz tog područja, iz Kine i malo južnije. Što se korone tiče, Kina je prenatrpana zemlja, prenaseljena, a imaju te čudne navike da vole da jedu divlje životinje, to su im specijaliteti – kaže Radovanović i dodaje:

– Nije virus napao Kineze, nego su oni napali virus. Oni zalaze u ta područja gde nikog nije bilo ranije i dolaze u kontakt sa pticama od kojih čovek ranije nije oboljevao jer nije bio u kontaktu sa njima.

Sva tri korona virusa iz ovog veka su preneta sa slepih miševa. SARS je išao preko cibetke, to je životinja slična mačkama i tu kontakt nije mnogo blizak, pa zato i nema tog virusa više. Za MERS je prenosilac bila kamila, koja je u nekim zemljama sveta domaća životinja, pa se zbog toga i dalje desi da neko oboli od MERS-a.

Za ovu novu bolest mi ne znamo koja će od životinja u blizini čoveka biti pogodna za održavanje i prenošenje virusa. Kao posrednik je pominjana zmija. U svakom slučaju, od toga će mnogo zavisiti budućnost ove nove bolesti. Kina je neravnomerno naseljena. Ima područja gde praktično ne može da se živi. Na severu je baš hladno, na jugu velika vrućina. Ima i planinskih litica, gde niko ne živi. Duž Jangcekjanga i tih plodnih reka naseljenost je velika. Postoje i te higijenske navike, i što se ishrane tiče. Japanci to nemaju, oni love ribu. To su te sociokulturološke razlike.

Pa ipak, Kinezi su se izborili sa pandemijom i ušli u četvrti mesec borbe. Broj zaraženi opada i trenutno su jedina zemlja na planeti u kojoj se dešava pad broja zaraženih na dnevnom nivou.

Takođe, ustanovljeno je da lek za malariju i neki antibiotici pomažu u izčečenju ovog virusa. Međutim, lek za Covid19 još uvek nemamo, iako mnoge zemlje najavljuju vakcinu ili do leta ili krajem godine.

Da li je to realno i koliko, objasnio je Radovanović u intervju za Radio Slobodnu Evropu:

– Najmanje se zarađuje na vakcinama. Radilo se 2002. i 2003. na vakcini protiv SARS-a, pa je bolest nestala. Znači, u vakcinu uložite mnogo para i onda može da se desi da je nepotrebna ili da je slepi trag, da dovodi do nekih neželjenih efekata, da ne može da se koristi. Tako da se u ovom trenutku radi na vakcinama, a to nisu one stare tehnologije kad je bilo potrebno jako dugo vremena da se proizvede, recimo, vakcina protiv tuberkuloze.

Četrnaest godina je presađivana bakterija sa podloge na podlogu da bi dovoljno oslabila da ne izazove kliničku tuberkulozum a da stvori jednu vrstu otpornosti. Dakle, sada je to neuporedivo brže i najavljuju ju veoma brzo, neki već misle da imaju supstrat za vakcinaciju. Ali, ipak treba da prođu meseci.

Nije realno da pre leta 2021. godine vakcina bude u upotrebi.

E, sad, da je bolest opasnija kao što se dešavalo sa ebolom, onda bi taj period ispitivanja na ljudima bio mnogo kraći. Onda je, uz određene rizike, mada nedovoljno ispitana, davana vakcina protiv ebole.

Ovo ipak nije bolest kao što su SARS i MERS. Mnogo je blaža. Onda bi se taj period skratio pa bismo možda mogli već na jesen da imamo vakcinu. Bila bi nedovoljno ispitana, ali bi se davala bi se pacijentima koji su u kritičnoj situaciji, gde je veći rizik od smrtnosti. U svakom slučaju, vakcinacija kao rešenje nije pitanje bliske budućnosti – zaključuje profesor Radovanović, a mi za naše čitaoce imamo poruku.

Budite odgovorni prema sebi, drugima, društvu i državi uopšte.

Pridržavajte se propisanih mera, ne donosite odluke “na svoju ruku” i ne vodite se iluzijom “ma, neće to na mene”. Ne slušajte vesti iz neproverenih izvora, sa društvenih mreža i slično. Ovo nije samo veliki izazov (i opasnost) po sisteme i infrastrukturu, ovo je i veliki test za nas same – kakvi smo kao društvo i na kom smo, zapravo, stepenu civilizacije.