Piše: Redakcija BZ
#odgovornonovinarstvo

Prvi deo specijala možete pročitati ovde.

Dok pandemija koronavirusa svakodnevno nosi nove žrtve, rasprava o teorijama zavere neće nam baš mnogo pomoći u zaustavljanju parazita koji je napao čovečanstvo. U ovom trenutku, najmanje je važno da li je virus laboratorijski produkt ili je priroda rešila da uzvrati udarac, zbog ljudske agresije prema netaknutim ekosistemima.

Internet nam pruža bezgranične mogućnosti da progutamo bilo kakvu informaciju, mediji koriste svoje resurse za dodatnu popularnost, a jedino što nam, u ovom trenutku, pomaže da preživimo izolaciju, pobedimo strah i smanjimo paniku, jesu izveštaji lekara, virusologa, epidemiologa, imunologa, mikrobiologa i ostalih stručnjaka, koji neprekidno otkrivaju nešto novo o parazitu koji nas je napao.

U specijalu koji smo pripremili, prenećemo intervjue upravo ljudi u koje se danas polažu sve nade širom sveta.

Za Radio Slobodna Evropa, epidemiolog dr Zoran Radovanović, penzionisani profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, objašnjava poreklo i ćud virusa, tvrdeći da Covid 19 nije napao ljude, već su oni napali njega, narušavajući prirodne sisteme na našoj planeti.

Radovanović: Vidite, mi imamo taj antropocentrični pristup. Pitamo se otkud sad ti virusi, oni nas napadaju. U stvari, virusi se menjaju, mutiraju pa onda i oni na koje smo navikli, pojavljuju se sada u drugom, opasnijem obliku. Jednostavno jer na njih nismo stekli imunitet, zato što su, u međuvremenu, promenili svoju strukturu.

“Mi upadamo u te zajednice životinja, u divljoj prirodi i dolazimo u kontakt sa njima, pa i virusima, koji ranije nisu ni imali prilike da dođu do čoveka.”

Radovanović: I onda se pokaže da su sposobni da zaraze čoveka i čak da se prenose sa jednog na drugog. – kaže Radovanović i dodaje:

To se u velikoj meri prvi put desilo između dva svetska rata, kad su Sovjeti osvajali Sibir. Onda su odjednom počele da se javljaju bolesti za koje se do tada u svetu nije znalo. Prosto zato što je milenijumima, ili bar stolećima virus ili bakterija prenošena sa glodara na glodara ili sa neke životinje na drugu preko krpelja, buba, komaraca. I odjednom u taj biotop dođe čovek, geolog, planinar i onda se bolest prenese na njega. Ispostavi se da sa njega može na drugog čoveka i tako se jave nove bolesti. Sovjeti su opisali čitav niz bolesti tzv. prirodnih žarišta.

I u ovom slučaju slepi miševi milenijumima žive u toj biocenozi, životnoj zajednici, a jedan od činilaca je i virus. Tih virusa ima mnogo. Za tri se pokazalo da su sposobni da zaraze čoveka. Čovek ima receptore, prijemnike za njih i oni mogu da se vežu za ćeliju, prodru u nju i da prave štetu.

I klima je značajan faktor. Međutim, davno je napuštena ta koncepcija da postoje tropske bolesti koje su vezane samo za ta područja. Pokazalo se da mnoge od njih, evo iskustvo nas uči, mogu da se prenesu i do Severnog pola. Na primer, malarija koja je kraljica tropskih bolesti, bila je pre nekoliko desetina godina još prisutna u Murmansku.

Postojale su epidemije u Holandiji. Dakle, bila je prisutna i u Severnoj Evropi. Poslednjih decenija menja se klima pa se i tropske bolesti šire i van polutara, tako da smo svedoci da se javlja groznica Zapadnog Nila, denga, možda će se vratiti malarija.

Istorija čovečanstva suočavala se sa različitim virusima koji su desetkovali populaciju. Među njima je i virus koji je izazvao Justinijanovu kugu u 6. veku, a koji se pojavio i 600 godina kasnije i izazvao kugu, poznatiju kao “Crna smrt”. Civilizacija novog doba suočila se takođe sa nekoliko vrlo opasnih virusnih predatora kao što je HIV, SARS, EBOLA, MERS. Postavlja se pitanje da li je moderna medicina ipak u većoj mogućnosti da odgovori na takve napade, te da nam se scenariji iz ranijih vekova više ne ponavljaju.

Doktor Radovanović kaže da danas nismo sigurni u to da li su pomenute bolesti iz daleke istorije zaista i bile to što su savremenici zabeležili.

Radovanović: Ne zna se da li je zaista bila kuga. Pominje se trbušni tifus, ali i velike boginje. Najviše ljudi u istoriji umrlo je od velikih boginja. Samo u prošlom veku umrlo je 500 miliona ljudi. Recimo u 18. veku pet prestola je bilo upražnjeno, znači pet careva i kraljeva je umrlo. A da ne govorim o njihovim naslednicima. Preminuli su austrijski imperator Jozef I, pa španski kralj Luis I, ruski car Petar II, švedska kraljica Ulrika Eleonora, francuski kralj Luj XIV. Pominje se pegavi tifus, zatim trbušni tifus, prava kuga, pominju se i velike boginje. Zato što se, u to vreme, letopisci nisu nešto zamarali da opišu tačno kliničku sliku, pa onda to daje veliku mogućnost za spekulacije.

Što se tiče “Crne smrti”, to je zaista kuga koju je izazvao bacil Yersinia Pestis​. To je, inače, jedan od primera mogućeg biološkog rata. Đenovljani su imali koloniju, utvrđenje na Krimu, koje su Tatari opsedali 1346. godine. Onda su katapultirali svoje mrtve u tvrđavu, nakon čega su se povukli. E, sada, to je anegdotski. Da li zbog toga ili su se Tatari povukli jer ih je pogodila epidemija, tek, naredne godine, Đenovljani su otplovili lađama nazad u Italiju. U svakom slučaju, od 1347. krenula je kuga Evropom.

Međutim, ne znamo da li je to i uzročnik prethodne, Justinijanove kuge. Jedna od mogućnosti je da je to bio i pegavac. Tek od Mohačke bitke 1526. godine sigurni smo da je pegavac prisutan. Svi tadašnji opisi su toliko nejasni da nismo sigurni. Dakle, moguće da je bila kuga i tada.

Od “Crne smrti” u 14. veku samo u Evropi je umrlo oko 25 miliona ljudi. Ali, od 18. veka u Evropi ima sve manje kuge. Tu postoji mnogo okolnosti. Tada je crni pacov, koji je živeo u kući i na tavanu, potisnut robusnijim, tzv. norveškim pacovom, koji živi malo dalje od domaćinstava. Pa je onda kontakt sa pacovima i buvama koje prenose kugu postao manji.

Kuga je bolest koja postoji i danas u zapadnoj trećini SAD. To je ostatak od pandemije koja je krenula krajem 19. veka, jer su tada na ceni bila krzna, pa je bolest preneta iz Mandžurije. Lovci su je preneli u Kinu, u Hongkong, odatle lađama do Južne Afrike, pa onda do San Franciska 1904. Tu su stvorena žarišta koja i danas postoje. Srećom malo. Ali, dešava se u Americi da neki pustinjak, planinar, geolog, oboli od kuge. Ujede ga buva i onda se inficira.

Radovanović: Međutim, na oprezu smo što se tiče tih ptičijih sojeva gripa. Iskustvo nam pokazuje da ptičiji grip kada se prenese na čoveka ima visoku smrtnost. Do sada se uspešno intervenisalo i sve zdravstvene službe u svetu su pripremljene da se suoče sa takvim izazovom.
Opasnost od virusa uvek preti. Odlični su u prilagođavanju, brzo mutiraju, a vreme je njihov najveći prijatelj. Dok se struka baci na pronalazak vakcina, virus već promeni svoj prvobitni oblik. Srećom po nas, mnoge od tih promena smanje njegovu virusnost.

Radovanović: Može da bude neka varijanta ptičjeg gripa koji je mnogo smrtonosniji od običnog gripa. A može i neki drugi virus koji će da se izmeni mutacijom, neki od postojećih ili da dođemo u kontakt u Amazoniji, šumama sa nekim virusom sa kojim do sad nismo bili u dodiru i da se pokaže da je on prijemčiv, da je ljudska populacija osetljiva na njega. To su strahovi i eto, stalno imamo takve primere, pronalaze se novi virusi: Marburška bolest, ebola.​

Radovanović: Ne znamo koji će to biti mikroorganizam koji će da nas napadne. Ali, spremniji smo da se sa takvim izazovom suočimo. Zdravstvena služba je organizovana tako da može brzo da izoluje obolelog, kako bi se ograničilo ili onemogućilo prenošenje virusa. I to je jedini i najbolji način.

Nisu samo virusi agresivni predatori, paraziti koji podmuklo vrebaju domaćina. Čovek je daleko agresivnija vrsta, jer uporno narušava svet virusa i bakterija, njihov “parlament” i “Evropsku uniju”. Onda ne treba da nas čudi činjenica da je možda upravo obrnuto snašlo svet danas, u vreme COVID-a 19. Čovek je napao virus, a ne on njega.