Budite pametni i sprečite pojavu kiselih kiša!

Bahatost prema prirodi i nemarnost za okolinu u želji za sticanjem profita doveli su do neravnoteže u odnosu gasova u atmosferi, što za posledicu ima kiše sa sniženom pH vrednošću koje nazivamo kiselim kišama.
Vrednost pH normalne kišnice iznosi otprilike 5,5, dok vrednost kisele kiše iznosi u proseku 4 do 4,5. To je oko 40 puta veća količina kiselina u odnosu na običnu kišnicu.

Ispitivanja su pokazala da ugljeni, azotni i sumporni oksidi u hemijskim reakcijama sa vodom iz atmosfere stvaraju ugljenu, azotnu i najopasniju sumpornu kiselinu, a one snose najveću odgovornost za kiselost kiše, snega ili magle. Svi koji se sećaju hemije iz srednje škole dobro znaju da je sumporna kiselina, čak i u razblaženom obliku, jako dehidrataciono sredstvo i vrlo opasna kiselina, koja kada pada na površinu zemlje može da stvori ozbiljan problem za sav biljni i životinjski svet, a naročito za čoveka.

Foto: Ekokutak

Kiselina, pesak i ostale supstance u kiši - OTKUD ?

Najveći zagađivači vazduha su rafinerije nafte i nadzvučni avioni koji otpuštaju mnogo azot-oksida. Takođe, u zagađivanju učestvuju i motorna vozila, a tu su naravno i druge velike fabrike, termoelektrane i sl. Navedeni izvori su samo neki od glavnih zagađivača vazduha neposredno, a posredno zagađuju i vodu i zemlju. U opasne materije spadaju i neki štetni gasovi koji nastaju prirodnim putem usled erupcije vulkana ili šumskih požara, mada su te količine vrlo male u odnosu na one koje direktno proizvodi čovek.

Štete nastale delovanjem kiselih kiša obično su sasvim daleko od stvarnih štetnih izvora. Brojna istraživanja su dokazala štetnost visokih dimnjaka koji ispuštajući dim visoko u atmosferu prenose problem sa jednog mesta na drugo, a nikako ga ne rešavaju. Te distance mogu biti veoma velike, a kao primer možemo navesti problem Norveške kojoj Velika Britanija zagađuje vazduh više nego ona sama .

Prilikom procesa sagorevanja nastaju sumpor-dioksid, azot-oksid i drugi gasovi koji pospešuju nastajanje kiselina. Takvi slobodni nemetalni oksidi u atmosferi oksidišu u dodiru sa vodenom parom i stvaraju sumpornu i azotnu kiselinu. Te materije se otopljene nalaze u vazduhu i zajedno sa padavinama dolaze do zemlje. Ovi gasovi nastaju pre svega pri sagorevanju fosilnih goriva. Pri svakom sagorevanju nastaje azot-oksid, kao spoj azota iz vazduha i kiseonika. Kod svakog procesa sagorevanja, pre svega se oslobađa azot-monoksid, koji kasnije u vazduhu oksidiše u štetni azot-oksid. Iz azot-dioksida se u reakciji sa vlagom stvara azotna kiselina koja je odgovorna za trećinu nastanka kisele kiše.

Sumpor-dioksid je daleko najštetnija supstanca u vazduhu. To je gas bez boje, ali jakog i neugodnog mirisa koji kod ljudi deluje na disajne organe. Kako je u zimskim mesecima koncentracija sumpor-dioksida u vazduhu visoka, on zajedno sa prašinom koja se nalazi u vazduhu čini smog. Sagorevanjem fosilnih goriva atmosfera se jako zagađuje sumpor-dioksidom. On se pretvara u sumpornu kiselinu i prilikom spajanja sa vodom čini kiselu kišu, koja je jedan od glavnih uzroka izumiranja šuma.

 

Kiša je prirodno kisela zbog prisustva ugljen-dioksida u atmosferi. Što je više ugljenikovih, azotnih i sumpornih oksida u vazduhu, kiša postaje sve kiselija. Ukoliko nam se dogodi da pokisnemo na kiseloj kiši ili se okupamo u jezeru koje je kiselo, ništa nam neće biti, pa se postavlja pitanje gde su onda prave opasnosti za nas i okolinu?

Foto: Pixabay

Kisele kiše usporavaju rast svih useva, uopšteno biljaka i oštećuju šume. Procenjuje se da je 60% svih šuma oštećeno delovanjem kiselih kiša. Na tlo utiču tako što otapaju kalcijum i magnezijum iz tankog sloja humusa, koji su potrebni biljkama za izgradnju njihovih ćelija. Kiseline direktno oštećuju korenje stabala ili vodom dospevaju u lišće ili četine drveća, i oštećuju njihova tkiva. Zemljište u određenoj meri može neutralisati kiseline iz kiše. To je veoma važna osobina zemljišta i od toga zavisi koliko je oštećeno bilje koje na njemu raste. Šume u planinskim predelima su najugroženije, jer rastu na tankom tlu i imaju relativno niske prosečne temperature, pa ta područja obiluju padavinama, a okružene su kiselim oblacima i maglom. Zimzeleno drveće, posebno jela, više je pogođeno delovanjem kiselih kiša nego listopadno, od kojih je najugroženiji hrast.

Foto: Ekokutak

Kod igličastog drveća su ustanovljena oštećenja iglica (požutele iglice, opadanje iglica), pupoljaka i mladih klica, oštećenja kore, oštećenja drveta, anomalije rasta, slabljenje otpornosti na mraz, infekcije, štetočine itd. Stručnjaci su izračunali kako jedno stablo sa površinom lišća od 150 m² za 100 godina proizvede kiseonika koliko je čoveku potrebno za 20 godina života. Automobil, najveći zagađivač atmosfere, na relaciji od oko 400 km potroši kiseonik koji bi čoveku bio dovoljan za 75 godina njegovog života.

Sumporni i azotni oksidi su opasni za ljudsko zdravlje. Kada se nađu u atmosferi, vetrovima mogu biti nošeni na ogromne udaljenosti. Udisanje čestica otrovnih gasova dovodi do razvoja bolesti i prerane smrti, npr. zbog astme ili bronhitisa. Ispitivanja su pokazala da se sve veći broj obolelih ljudi od raka i veći broj dece koja pate od astme može dovesti u vezu sa zagađenjem vazduha.

 

KAKO DA SE SPASIMO OD KISELIH KIŠA?

Mnoge zemlje pokušavaju da smanje emisiju sumpornih, azotnih, ugljenih oksida u atmosferu. Najčešće se primenjuju ugradnja automobilskih katalizatora i „čisto” spaljivanje fosilnih goriva. Poznato je da vozila sa ugrađenim katalizatorima ispuštaju u atmosferu i do 90% manje opasnih gasova od onih bez katalizatora. „Čisto”spaljivanje fosilnih goriva koriste elektroenergetski objekti u Švedskoj, a rezultat je smanjenje ispuštanja S ( sumpora ) u atmosferu za 80%.

Prirodni proces obnavljanja reka i jezera je veoma spor, te je zato smišljena metoda dodavanja krečnjaka u kiselu vodu, a rezultat je podizanje nivoa pH vrednosti. Metoda se najviše koristi u Norveškoj i Švedskoj, ali ne i šire, jer je to vrlo skupa metoda i potrebno ju je ponavljati relativno često da se pH nivo ne bi ponovo snizio. Dodavanje krečnjaka je ipak samo kratkotrajno rešenje za specifična područja, a ne regionalno ili globalno rešenje.

Ovakve tehnologije podižu cenu proizvodnje, ali spašavaju šume, vode i vazduh, pa samim tim i živote ljudi i životinja. Napomenućemo i to da veliki deo sveukupne svetske emisije SO2 dolazi iz termoelektrana koje kao pogonsko gorivo koriste ugalj. Smanjenje emisije SO2 moguće je: korišćenjem uglja sa manjim udelom sumpora, pranjem uglja pre sagorevanja, korišćenjem različitih hemijskih sredstava, kao i korišćenjem prirodnog gasa umesto uglja.

Pristup problemu trebalo bi da bude individualan i svako treba rešavati onaj deo problema na koji može uticati. Možemo dati svoj mali doprinos smanjenju emisije SO2 u atmosferu štedeći električnu energiju na sledeće načine: isključiti grejna tela, svetla i druge električne uređaje kada nisu potrebni, koristiti električne uređaje koji su energetski efikasni, upotrebljavati dobru termičku zaštitu za kuće i radne prostore, koristiti javni prevoz kada god je to moguće.

Priredio: Dipl.inž.polj. Goran Veljković

up
0 korisnika je glasalo.

Dodaj novi komentar

Image CAPTCHA
Unesite znakove koji su prikazani na slici.